Вести


МСУБ Обавештења

Будите информисани о нашим активностима


Пратите нас...

Facebook Twitter Facebook Facebook



Радно време


Музеј савремене уметности

Ушће 10, блок 15, Београд
Радно време: од 10:00 до 18:00, четвртком од 10:00 до 22:00
Уторком је Музеј затворен за публику
Цена улазнице је 300 динара
Групне улазнице су 200 динара
За студенте, ученике средњих и основних школа, пензионере улазница је 150 динара
Сваке среде улаз је слободан.

****

Салон Музеја савремене уметности

Париска 14, Београд
Радно време: од 12:00 до 20:00, осим уторком
Улаз слободан

****

Галерија-легат Милице Зорић и Родољуба Чолаковића

Родољуба Чолаковића 2, Београд
Радно време: од 12:00 до 20:00, осим уторком
Улаз слободан

Пројекција документарног филма „Мај 68, чудновато пролеће“ / Музеј савремене уметности, 7.6.18. у 18 часова

Говорни програми | 07.06.2018

Пројекција документарног филма Мај 68, чудновато пролеће

Музеј савремене уметности, Ушће 10
Сала „Миодраг Б. Протић“
Четвртак, 7. јун 2018. у 18 часова

Мај 68, чудновато пролеће (Mai 68, Un étrange printemps), 2018
Режија: Доминик Бо (Dominique Beaux)
Трајање: 190’

Пројекција је у сарадњиса Француским институтом у Србији.
Филм ће бити приказан из два дела, са тилтовима на енглеском језику.
Улаз на пројекцију је слободан. 

Документарни филм Мај 68, чудновато пролеће описује догађаје из маја 1968. године у Француској првенствено са тачке гледишта људи задужених за одржавање реда, службеника владе, војних лица и комуниста који су напустили сан о Револуцији.

Пре педесет година, месец мај је у Француској протицао у знаку револта и побуне, које су запалиле француско друштво и изазвале политичку, културну и друштвену кризу. Дешавања која су се збила током маја и јуна 1968, покренута протестима париске студентске омладине, којима су се прикључили радниции остали слојеви француског друштва, представљају најзначајанија друштвена превирања у историји Француске 20. века. 

Филм преиспитује ова збивања кроз различита, повремено сукобљена сећања, која нас подесећају на то колико је историја комплексна и полифона.  

******************************

„Позне 1960-те године биле су време друштвених и политичких превирања широм света. Та превирања уздрмала су како Источни блок (Пољска, Чехословачка...), тако и развијени свет(Јапан, Сједињене Државе, Холандија, Западна Немачка, Италија...), те оно што се тада називало „трећи свет“ (Египат, Сенегал, Мексико у којем се догодила крвава репресија). Оно што је било одлика свих тих дешавања била је дотле непозната мобилизација омладине. Једно објашњење био је „Бабy Боом“ који је уследио након Другог светског рата. Привредни раст такође је учинио доступним високо образовање све ширем слоју те омладине. А крвави сукоби за национално ослобођење оживели су изнова идеолошка размимоилажења. Алжирски рат окончан је 1962, а Вијетнамски рат потрајаће до 1975. године.

Код великог дела те омладине почео је изнова да се распирује сан о револуционарној еманципацији који је рођен још у 19. веку. Касних 1960-тих „небо црвени“, да се послужимо насловом филма француског режисера Криса Маркера из 1977. године (Le fond de l'air est rouge). Мале групе активиста свуда су почеле да се супротстављају ауторитетима власти, потрошачком друштву, моћи капитала, али и издаји и угњетачкој природи „реалног социјализма“, па чак, у неким случајевима, и новим елитама насталим у процесу деколонизације... Часописи, леци, демонстрације, „дешавања“, потресали су универзитетске кампусе и улице великих градова, каткада праћени насилним одговором од стране власти.“

***

„Како је иницијални бунт неколико студената галамџија могао да доведе до најзначајнијег штрајка у историји, и да током наредних 50 година обузме пажњу Француза из свих класа, свих уверења и свих узраста? То питање укључено је у почетак моје дуготрајне потраге која је довела до настанка овог филма. Желео сам да дам свој допринос том догађају који је у колективном памћењу често свођен на неку врсту „културне револуције“, и да га обновим у потпуности његовог историјског значаја. Тако сам одлучио да се обратим људима који су заузимали позиције моћи у датом тренутку.

Намера ми је била да снимим филм који би дозволио гледаоцу да изнова проживи догађаје из те донекле неуобичајене перспективе, настојећи да он или она схвате како је сведоково сећање интелектуална конструкција, а не једна и једина истина. Систематично сам, стога, суочавао своје сведоке са архивским материјалом и мојим сопственим истраживањем. И снимио сам то суочавање. Драматургија произилази из кретања између сећања и слика учесника и сведока догађаја, а то је додатно наглашено готово потпуним одсуством гласовне нарације. Филм показује оно што сведоци говоре, оно што архиви говоре, како је наше памћење саткано од слика, те како може да буде измењено новим сликама. Покушао сам да оживим прошлост на екрану: безимени људи у врту се сећају маја '68, који отелотворује неку врсту колективног памћења, слике из архива нису третиране као пуке илустрације, већ интервенишу готово као живе фигуре.”

Доминик Бо, режисер филма Мај ’68, чудновато пролеће