Вести


МСУБ Обавештења

Будите информисани о нашим активностима


Пратите нас...

Facebook Twitter Facebook Facebook



Радно време


Салон Музеја савремене уметности

Париска 14, Београд
Радно време: од 12:00 до 20:00, осим уторком
Улаз слободан

****

Галерија-легат Милице Зорић и Родољуба Чолаковића

Родољуба Чолаковића 2, Београд
Радно време: од 12:00 до 20:00, осим уторком
Улаз слободан

****

Галерија Петра Добровића

Краља Петра 36/IV, Београд
Радно време: петак, субота, недеља од 10:00 до 17:00

Збирка скулптуре


Збирку чини 752 дела 196 српских и југословенских уметника од почетка 20. века до данас. Збирка пружа основу за стицање увида у све важне појаве, поетике, ауторе и дела релавантна за развој скулптуре у југословенском уметничком простору и у Србији.     

Стваралаштво Ивана Мештровића обележава почетак модерне скулптуре у Југославији, а у збирци је заступљено робусним, експресивним скулптурама Велика удовица (1907) и Торзо Бановић Страхиње (1907) из «Косовског циклуса» (на сталној позајмици од Народног музеја у Београду). Под утицајем Мештровића, али ближе естетици академизма радили су Тома Росандић (Харфиста, 1934), Антун Аугустинчић, Франо Кршинић и др. Интимистичка скулптура тридесетих година најчешће је камерног карактера, а најзначајнији примери овог смера су женски актови и фигурине Петра Палавичинија, као и фигуре девојака и животиња наивизованих и једноставних форми Ристе Стијовића (Девојка са осмехом, 1925). Конструктивна уметност испољила се у распону од експресивних, заобљених фигура словеначких скулптора Лојзе Долинара и Франца Краља, преко дискретно стилизованих портрета Петра Палавичинија (Растко Петровић, 1922) и Сретена Стојановића (Портрет пријатеља, 1921), до наглашено «кубизованих» фигура Душана Јовановића Ђукина (Девојка са мандолином,1936-1938) насталих у Паризу тридесетих година.

Период после Другог светског рата обележен је доминацијом позног модернизма у коме преовладава апстракна скулптура слободних форми оријентисана на чисто пластичко-естетске садржаје и употребу нових материјала. Пионирску улогу у том смислу остварили су Олга Јеврић – скулптурама састављеним од слободно груписаних цементних маса везаних арматуром од гвоздених шипки (Koмплементарна форма, 1956/7) – као и Душан Џамоња (Скулптура XVI, 1961) и Војин Бакић (Светлосни облици, 1964). Рационалност и хладноћа извођачког поступка заједничка је карактеристика радова Вјенчеслава Рихтера (Растављена сфера, 1967), Ивана Кожарића (Л-50, 1965), Александра Срнеца, Велизара Михића, Младена Галића и других. Њихове скулптуре припадају различитим тенденцијама геометријске апстракције (неоконструктивизам, протоминимализам) везане за урбани околиш, нове технолошке поступке и материјале (алуминијум, стакло, пластика). Проблем затворене форме органског порекла који наставља традицију виталистичке скулптуре доследно су неговали Олга Јанчић (Материнство II, 1957), Ана Бешлић, Ото Лого и др.

Другу значајану тенденцију скулптуре после 1945. чини фигуративна скулптура коју одликује транспоновани и осавремењени антропоморфизам чији су главни протагонисти Коста Ангели Радовани који ваја женске актове као симболе плодности и витализма (Дуња II, 1961/62), Матија Вуковић са драматичним фигурама наглашених деформација (Жена са мртвим дететом, 1955), Нандор Глид и Вида Јоцић са фигурама «страдалника» из концентрационих логора, док се Бранко Ружић (Птица, 1962) опредељује за асоцијативну скулптуру у дрвету.

У збирици се такође налазе радови протагониста тзв. «нове српске скулптуре» која од средине осамдесетих година доноси нове моделе скулпторског мишљења и доприноси померању логике скулптуре према објекту, наративизацији и спацијализацији, што је видљиво у делима Мрђана Бајића (Акумулација, 1988), Здравка Јоксимовића (Памтим, 2001) и Добривоја Бате Крговића (Скулптура од пода до плафона, 1993).


Збирка скулптуре
Збирка скулптуре
Збирка скулптуре
Збирка скулптуре
Збирка скулптуре
Збирка скулптуре
Збирка скулптуре
Збирка скулптуре
Збирка скулптуре
Збирка скулптуре